Висогорја

ЗИМА НА ТОРНИЧКОЈ БОБИЈИ
Дуг недужној планини
После Другог светског рата, ове горске лепотице дуго није било чак ни на идеологизованим географским картама Србије. Зато је откривамо овако касно, издалека, збуњени и постиђени њеним дуго изневераваним дивотама. Кад нам кажу да се са тих врхова, на православну Нову годину, види ватромет на Светосавском платоу у Београду, с неверицом ћемо завртети главом већ на првом кораку. Репортер „Националне ревије”, велики зналац ове планине и њених људи, поуздан је водич у откривању које на нас чека

Текст и фотографије: Драган Боснић

Током ратних година, у „оном рату”, Великом, Другом светском, четнички мајор Драгослав Рачић је на планини Бобији подигао цркву-брвнару и школу. Кажу да је био коректан према становништву, чиме је задобио њихове симпатије. Због тих симпатија планина Бобија после рата није уживала симпатије, дуго је била игнорисана чак и на мапама Србије, па није ни чудо да се о њој и не зна скоро ништа.
У послератном периоду планина је пошумљена, а потом препуштена немару. Доласком ревирног инжењера Милојка Мићића на Бобију, почетком деведесетих година, много тога је почело да се мења. Добром сарадњом са мештанима, шума је прокрчена, означене су стазе које воде до лепих видиковаца на којима се налазе обавезне клупе са настрешницама. Сређена је и шумска кућа, која постаје омиљено свратиште све чешћих излетника.
Планина Бобија припада групи Соколских планина. Налази се у Азбуковици, недалеко од Љубовије. Висока је непуних 1.300 метара колико и суседни Медведник, Јабланик и Соко планина. На први поглед, Бобија је типична планина Западне Србије са готово идентичном флором и фауном, сличним рељефом и типичним људима тог предела. Међутим, само на Бобији живи човек који носи ласкаву титулу Стопроцентног Азбуковчанина, а да при томе чак и није из Азбуковице. Реч је о поменутом Милојку, кога сви у Азбуковици знају по надимку Чича Пера са Бобије.
Над овом планином лети једно од последњих јата белоглавих супова у Србији. Гнезде се на неприступачним стенама кањона Трешњице, а радо слећу на Лучеву стену, на западној падини Бобије. Планина је украшена лепим видиковцима са којих се пружа незабораван поглед на све стране. Окружују је реке Љубовиђа, Трешњица и њена притока Трибућа. Ова последња је један од најлепших украса не само Бобије већ и целог азбуковичког краја. Река извире испод самог врха Бобије, пролази кроз узану клисуру, у којој прави три предивна водопада, односно три пута бућне, и потом се улива у Трешњицу.

ЦРКВА, ШКОЛА И КРИВОТОРБИЋИ

Шумска кућа на Бобији званично није туристички објекат, али се налази на путу свим посетиоцима Бобије. Поред шумске куће се налази црква брвнара посвећена светом кнезу Лазару. Подигао ју је мајор Рачић током ратних година. Нова власт је после рата планирала да сруши цркву. Резигнирани или горко иронични мештани су предложили да се о истом трошку сруши и школа, јер је и њу подигао Рачић. Затечени, они намерни да руше оставише и цркву и школу.
У црквеном дворишту се за Видовдан одржава велики народни сабор. Тада на Бобију долазе становници целе Азбуковице џиповима, тракторима, а најчешће пешице, с торбама накривљеним преко рамена, по чему су и добили надимак кривоторбићи. Поред цркве је извор Добра вода и мала акумулација.
Планину Бобију и њене становнике сам упознао пре непуних десет година. Навраћам до ње као успутне станице или крајњег одредишта. Најпријатнији сусрет са њом је када растојање од Дебелог Брда до шумске куће премерим са 14.000 корака (метара) које, фасциниран окружењем, најчешће и не региструјем. Православна Нова година је време које обавезно посветим Бобији. Нову годину у шумској кући дочекује мало друштво из града, пар ловаца и шумских радника. Кућа је ушушкана високим стаблима четинара, а према истоку се пружа незабораван поглед на суседне планине Медведник и Јабланик, пространу Тамнаву, а када је време ведро види се и Београд.
Догађало се да новогодишњу ноћ украсе крупне пахуље снега које боравак на планини непланирано продуже за неколико дана. Срећом, мештани славе светог Јована а припремљени су за дугу зиму па се снежна блокада претвори у пријатно дружење.

ПОСЛЕДЊИ РУЧАК ЗА МАЈОРА

Први комшија Никола Обрадовић је црквењак волонтер. Са унуком Николом он редовно обилази Рачићеву цркву. На његовом имању се налази и споменик четничком команданту. Каже да је његов покојни брат Видоје последњи однео ручак мајору у пећину испод Лучеве стене. Непосредно после тог је Рачић ухваћен И стрељан са шест јатака. Један од њих је био и Николин отац. Као и већина брђана, Никола та времена не памти само по злу и сматра да човек увек треба да остане човек, јер ничија није до зоре горела. Ако у завејаној планини стисне и зубобоља, Никола је кадар и зуб да извади на живо.
Мало ниже од Николе је Стојан, шумски радник који толико познаје планину и прилике на њој да је један од најлепших видиковаца наБобији – Стојковац–добио име по њему. Кућа Гвоздена Митровића је место у које посетиоци Бобије радо наврате да купе добар сир и кајмак. Домаћица обавезно понуди и кафу. Али, како кажу у Србији, кафа јесте црна,али није удовица,па не иде сама – домаћин нуди и добру ракију, топлу собу и топлу реч. Оно што у кући Митровића посебно прија је троје мале лепе деце који дају наду да школа мајора Рачића неће остати пуста.

***

Годишња доба
Свако годишње доба на Бобији има својих чари. Дуги летњи дани су идеални за обилазак уже и шире околине. Јесен нуди прави ватромет боја. Дуге зимске ноћи су најбоље време да упознате људе са планине у правом светлу. Топла пећ, врућа јагњетина и врела атмосфера шумске куће чине да се мраз, од којег пуцају и дрво и камен, не осети. Најлепша су зимска јутра, када сунце изађе иза Повлена и обасја планинске врхове и облаке који испуне сав простор испод висине од хиљаду метара. Тек тада вам постане јасно зашто је зима у граду тако суморна.

***

Ватромет
Новогодишњи ватромет на Светосавском платоу у престоници се са Бобије види као да је Београд удаљен десет, а не пуних сто километара. Нулти час православне Нове године уместо петарди, овде, на Бобији, озвуче звона Лазареве цркве, задужбина мајора Рачића.